subota, veljače 10, 2018
Ovo je još jedna priča o mladom čoveku i njegovoj porodici koji su otišli sa Balkana kako bi preživeli.
Ni u stranoj zemlji nije lako, ali ako si radnik, svi te cene i poštuju. Pričali su tako mnogi, a to potvrđuje i mladi Tomislav Čičak (30), Orahovčanin koji u rodnoj Hrvatskoj nije mogao da nađe posao.
“Može se reći da imam jedan i po fakultet. Dakle, Hrvatsku nisam doslovno morao da napustim, jer sam nekako preživljavao, ali otišao sam jer nisam mogao da dobijem osnovno i Ustavom garantovano pravo na rad. U Hrvatskoj sam poslao 1.246 molbi i nisam nigde dobio posao. Danas u Kanadi radim kao krovopokrivač, a po struci sam ekonomista-informatičar.
Mislim da sam se snašao odlično jer sam kao stranac za manje od godinu dana uspeo da kupim kuću. Imam dva auta, jedan porodični i drugi za posao”, kaže Tomislav i objašnjava odnos poslodavca prema radniku:
“U Kanadi koriste tvoju lošu situaciju i činjenicu da moraš da radiš za njih. Imamo zatvorene radne dozvole i dosta je teško naći novog poslodavca dok ne rešiš status u takozvanog permanent resident (stalni stanovnik). Žalosno je što se i sa takvim tretmanom tu osećam bolje nego u Hrvatskoj. Osećam da me poslodavac ceni. Otkako sam došao, plata mi je porasla za 50 odsto.
Nemojte odmah da mislite “vau”, jer u Kanadi platu dobijate bruto. Ali ovo je moja impresija, ima svakakvih priča. Uglavnom, moraš da budeš uporan i izazivaš sreću”, ispričao je mladić.
On je u Kanadu prvo otišao sam, a potom povukao i svoju porodicu, suprugu Anu i ćerku i sina. Tomislav naglašava da je ženama mnogo teže da pronađu posao nego muškarcima.
“Što se tiče takozvanih ženskih poslova, situacija nije dobra jer su to uglavnom niskokvalifikovani poslovi koji nisu puno plaćeni, tako da i nije neobično da žene rade “muške” poslove. Škola, odnosno programi koji postoje, za svaku su pohvalu. Ipak je ovo imigraciona zemlja.
Moja deca su se uklopila savršeno. Škola im nije svedena na silno bubanje teorije, već u razvijanje ličnosti i ljudskih vrednosti. Jako puno ima nastave u prirodi, muzejima i slično. Praktični su – neće ih učiti kako da računaju, već kako da koriste digitron. Zanimljiv primer: pitao sam ćerku kako bi rešila jedan problem, a ona kaže Upišeš problem u YouTube i pogledaš”, priča Tomislav i naglašava da su svakodnevni problemi uglavnom mnogo bolje rešeni u Kanadi nego u Hrvatskoj.
“Registracija automobila traje otprilike pet minuta, jer nema tehničkog pregleda i košta 80 dolara u mojoj provinciji Alberti, a porez i druge naknade nisu uračunati u cenu. Birokratija je jednostavna, jedino što malo smeta jeste što za sve moraš da imaš narudžbinu. Uglavnom, komšije i druženje koje mi imamo u Orahovici i, usuđujem se da kažem, osećaj zajedništva, ovde ne postoji, tu svi samo trčimo za dolarima. Želja mi je da otvorim svoju kompaniju jer ovde bilo šta da otvoriš i ako malo imaš smisla, možeš super da živiš.
Uvek postoji želja za povratkom kući i ne prođe dan da se ne setim Hrvatske, ali nažalost sve ono super što imamo pokvari naš mentalitet i zavist, tako da me to još uvek drži podalje. Pohvalio bih svoje prijatelje sa kojima se, iako sam otišao daleko, stalno čujem i neverovatna su velika podrška sve ovo vreme. Takođe su mi roditelji i brat bili velika podrška, to mi najviše nedostaje”, kaže sa setom mladić i dodaje:
“Verujem da nisam jedini koji bi se vratio. Nemojte misliti da u Kanadi nema korupcije, nepotizma… Ima, i te kako. Zdravstvo im je jedno od najboljih na svetu, ali preskupo i dosta često nedostupno zbog predugog čekanja. Uglavnom, tu mi je lepo, ali ako bi došla neka prava ponuda za posao u Hrvatskoj, vratio bih se juče”, zaključio je Tomislav.
