Maja (35) iz Kraljeva ima dva posla i desetoro djece: Njenu priču morate da pročitate!

Ja svojoj deci ne mogu da pružim najbolje cipele, najbolje kompjutere, ali sam im dala nešto što neki drugi roditelji nisu – braću i sestre. Moja deca se ne igraju skupim igračkama, igraju se zajedno, i to je njihovo bogatstvo, to što imaju jedni druge, dodaje ponosno Maja
Maja Kovačević ima 35 godina i desetoro dece. Iako ne prima nikakvu pomoć od države, Maja se ne žali, već ne skida osmeh sa lica.
“Još dok sam bila devojčica želela sam da imam mnogo dece. Ne baš deset, ali više od petoro. S obzirom na to mi je prva beba bila devojčica, a posle nje sam rađala samo dečake, htela sam da imam još neku ćerku. Tako smo suprug i ja stigli do devetoro dece. Šalili smo se da sam ista kao i Majka Jugovića, a ja sam onda pomislila – zašto ne bih bila i kao knjeginja Persida Karađorđević, čukunbaka Aleksandra Drugog Karađorđevića, majka Aleksandra Prvog Oslobodioca, koja je rodila desetoro dece”, objasnila nam je svoju porodičnu “matematiku” Maja Kovačević.
Na prvi pogled biste pomislili da uopšte nema decu, jer deluje vrlo mlado, kao devojka koja se možda tek udala i “radi” na potomstvu. Doterana, nasmejana, kao da za sebe ima sve vreme ovoga sveta.
“Imam 35 godina, i baš malo vremena za sebe. Osim što sam majka, ja sam i zaposlena. Suprug i ja u Kraljevu, gde i živimo, imamo izdavačku kuću “Glas Srbije”, a izdajemo i nacionalnu reviju “Kraljevske novine”. To su prve monarhističke novine u Srbiji, obrađuju sve što je u vezi sa našom nacionalnom tradicijom, verom, istorijom, porodičnim vrednostima. Takođe, osnovala sam Udruženje “Knjeginja Persida Karađorđević”, koje se bori za bolji status mnogočlanih porodica u Srbji.”
Maja je 2016. od Udruženja “Srpski domaćini” dobila nagradu Srpska majka, kao i povelju Udruženja “Arčibald Rajs”. Takođe, 2015. je dobila nagradu Kondir Majke Jugovića, od Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika.
Maja kaže da ne planira više dece, a dodaje, i to ponosno, da nije imala blizanačke trudnoće. Milicu (12), Miloša (11), Milana (9), Mihaila (8), Radoša (6), Ratka (5), Ružicu (4), Miodraga (3), Nikolinu (2) i Jovana (4 meseca) Maja je rodila iz 10 trudnoća!
Kako to sve postižete, kako izgleda jedan vaš radni dan?





“Sve može da se postigne kada se hoće, ali i kada se dan dobro organizuje. U našoj kući je ujutru baš gužva. Spremanje za školu, doručak, završavanje jutarnje higijene u kupatilu… Često nastane haos kada stariji shvate da im nema garderobe koju su uveče izvadili iz ormana i složili na stolicu, ali su im ovi mlađi to “malo” dirali i negde sklonili! Takođe, svi doručkuju kod kuće i to mora brzo da se spremi, da četvoro đaka i jedan predškolac, ne bi zakasnili. Međutim, kako dan odmiče tako je u kući sve mirnije, svako zna svoje obaveze i zaduženja, atmosfera je manje-više slična kao u svakoj drugoj porodici u kojoj je manje članova nego kod nas.”
Ko čuva decu kada ste na poslovnom putu, i kako stižete svima da pomognete oko učenja i domaćih zadataka?
“Kada putujem, decu čuvaju tata, moja baka i jedna žena koja je zaposlena kod nas. Što se školaraca tiče, nekome pomaže tata, nekome ja, ali pomažu i jedni drugima. Mada, devojčice su spremnije da nešto objasne dečacima, dok braća sestrama retko pomažu, oni to nekako ne vole.”
Kako se tata snalazi kada je sam sa decom?
“Mom suprugu ništa nije teško, a deca vole kada ostanu sa njim, slušaju ga više nego mene, mada on uopše nije strog. Ume na neki drugi način da postigne mir u kući. Kada su deca sama sa njim nikada ne naprave neki nestašluk, čak ni u kući ne bude nered, što nije slučaj kada su samo sa mnom. Mada, ni on niti ja nismo strogi roditelji. Tata ume da “zategne”, na primer, kada Milica hoće da ide kod drugarice, da se šeta, a ja bih je pustila. Ali, zato kada treba nešto da im se kupi, što baš nije neophodno, ja sam protiv, a tata nije. Njega lakše nagovore nego mene.”
Kad ste pomenuli kupovinu – koliko vam dnevno treba hleba, mleka, mesa, i kako to uopšte izgleda kuvati svaki dan za 12 osoba?
“To kuvanje je kreativno – mora svima da se sviđa i da bude dovoljno za sve, mada smo decu naučili da nema biranja kada se sedne za sto, ali vam je ipak drago kada znate da jedu ono što baš vole. Što se količine hrane tiče… mnogo nam treba! Dnevno kupujemo oko šest litara mleka, četiri litre soka, oko šest vekni hleba, oko 20 pelena. Ako pravim pasulj, na primer, treba nam kilogram pasulja za jedan ručak. Trošimo i mnogo praška za veš, a mašina za pranje radi svaki dan. Kada nam se pre neki dan pokvarila mašina nastao je haos! Taj kolaps ne mogu ni da vam opišem”, kaže Maja kroz smeh.
Milicin zakon
“Radim na tome da se usvoji zakon da porodice koje imaju četvoro i više dece, takođe mogu da dobijaju roditeljski dodatak. Raduje me što sam za taj svoj cilj dobila podršku i blagoslov patrijarha Irineja. Daću sve od sebe da u tome uspem.”
Da li vam deca pomažu u kućnim poslovima?




“Obavezno. Bez toga ne bismo mogli da funkcionišemo. Svako dete ima svoje zaduženje – neko ide u nabavku hrane, drugi slažu odeću koja je oprana i osušena, treći uzimaju bebu kada zaplače i donose mi je.”
Jesu li deca složna?
“Složni su, mada umeju da se posvađaju i da se potuku. Deca su i to je normalno. Ali se vole, i puno mi je srce kada vidim i osetim tu njihovu međusobnu ljubav.”
Koliko meseci tokom godine slavite rođendane?
“U aprilu slavimo dva rođendana, u maju, junu u julu po jedan, zatim u novembru i decembru po dva rođendana slavimo.”
Dakle, kod vas je uvek veselo?
“Uglavnom jeste, ali dešava se da, na primer, najmađe dete počne da plače, pa ga onda i drugi imitiraju i plaču bez razloga! Takođe, ako se jedno dete razboli, dobije grip na primer, velike su šanse da će još nekoliko dece uskoro biti bolesno, pa tako grip iz kuće ne možemo da oteramo mesec dana. Osim toga, nemamo uvek dovoljno novca za sve što nam treba, bili smo i u velikim dugovima, ali uvek nekako isplivamo, Bog nas čuva.”
Da li vam država pomaže?
“Mi nemamo pravo na dečiji, niti na roditeljski dodatak, jer imamo svoju firmu i redovna primanja. Posle zemljotresa u Kraljevu smo bili u teškoj finansijskoj situaciji, jer zbog firme koju posedujemo nismo mogli da dobijemo socijalnu pomoć. Zato sam osnovala Udruženje “Knjeginja Persida Karađorđević”, jer želim da se materijalno stanje, ali i svi drugi problemi sa kojima se u Srbiji suočavaju višečlane porodice, rešava organizovano, sistemski. Mi svi imamo finansijke probleme, ali oni ipak nisu ključni, već pre svega kako se centri za socijalni rad prema takvim porodicama odnose. Često ih omalovažavaju, osuđuju što imaju više dece. Osuđuje nas i društvo. Kao da je greh imati više od troje dece u Srbiji. Ima i onih koji čudno gledaju našu decu jer nisu uvek i svi obučeni kao njihovi vršnjaci, nemaju sve novo na sebi, i deci je teško kada se suoče sa tim pogledima u svojoj školi, na primer.”
Kako deci objasnite da se za nešto, jednostavno, nema?
“Kažem im ono u šta i sama verujem – da čovek može da bude srećan i sa malo novca, ako zna da uživa u nekim drugim, važnijim stvarima od materijalnih. Ako imate veru u bolje sutra, ako ste optimista, ako volite život, onda vam ništa nije teško, pa ni da shvatite da danas nešto nemate. Ja svojoj deci ne mogu da pružim najbolje cipele, najbolje kompjutere, ali sam im dala nešto što neki drugi roditelji nisu – braću i sestre. Moja deca se ne igraju skupim igračkama, igraju se zajedno, i to je njihovo bogatstvo, to što imaju jedni druge.