MAJKA JE PLAKALA 7 DANA I 7 NOĆI KAD SAM SE RODILA: Nevenu porodica nije posetila 18 godina, a ovo je NJENA PRIČA (FOTO)

Ono što najviše boli je što majčin grob nikad nije mogla da obiđe
Ovo je dijagnoza koju su lekari uspostavili Neveni Gajić (39) odmah po rođenju. Ustanovljeno je da je od dolaska na ovaj svet osoba sa invaliditetom, i da će tako ostati – dok je živa.
Nevena je korisnica Doma za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi, a u četiri zida sobice na drugom spratu ove zgrade je već 18 godina. Kako kaže, šta je tačno u pitanju, i od čega boluje ne zna jer se nikad nije saznalo. Ipak, zna da leka nema, i sa time živi svakog dana, sedam dana nedeljno, dvadesetčetiri sata dnevno. Dijagnoza, doduše nikad ustanovljena, ali i izgled koji sa sobom nosi od početka života su joj je pravili probleme. Sve je počelo, kako kaže, 1978. godine u Sremskoj Mitrovici, gde je rođena. Moja pokojna majka nije me videla sedam dana kad me rodila zato što nisu hteli da me daju plašeći kako će ona da reaguje. Kad je ona tražila da me vidi, posle nedelju dana su me doneli. Možete li da zamislite taj osećaj da žena proplače sedam dana i sedam noći, tako da suze ne prestaju zato što je ugledala svoje dete koje je drugačije. Svi su se pitali zašto ta žena plače kad je dobila dete, a kasnije su joj ispričali da je jedna žena među porodiljama rekla je “ne stajte joj na muku jer ne znate šta je nju zadesilo” – priča sagovornica Espresa.




To nešto bilo je Nevena, odrasla žena koja svoju majku danas, godinama posle njene smrti smatra sveticom. Da. Ona je za mene svetica. Ona je žena koja je svoj život dala za mene. Bolju majku nisam mogla imati. Sećam se, kad sam bila mala kako je patila kad sam dobila invalidska kolica. Nije mogla da se pomiri sa tim jer sam se ja i bez njih, kroz detinjstvo nekako kretala.
Kad sam bila mala ja sam imala jednu drvenu stolicu bez naslona, i na nju se ispružim i tako špartam ulicom, i uzduž i popreko. Majka nije mogla da me stigne. Kasnije sam dobila invalidska kolica, i počela da gubim na kilaži zbog čega je majka najviše patila.
Kad sam završila osam razreda vratila sam se u našu kuću, i tamo sam bila samo osam meseci, jer je majka brzo preminula. Preminula je 1994. godine od kancera na debelom crevu. Kad je ona preminula sve se raspalo… – priča Nevena prisećajući se svog detinjstva, koje je potpuno drugačiji tok poprimilo s gubitkom najbitnije osobe u njenom životu.



Posle tih par meseci sam “šutnuta” iz naše kuće, u dom za stare u Rumi. Zamislite, devojčicu od 17 godina još uvek maloletnu – u domu za stara lica.
Moj pokojni otac je sredio da tamo završim. Nije hteo da preuzme brigu o meni. Vadio se da ne može da me neguje, da oko mene ima mnogo posla. Preminuo je pre dve godine. U domu za penzionere sam bila šest godina, a onda sam prešla ovde. Među ovim zidovima, u istoj sobici sam već punih 18 godina, i od tada me niko od članova porodice nije posetio. Od života ne očekujem ništa. Želim samo da živim normalno. Ne želim da mi neko kaže da sam nesposobna, da ne zaslužujem da me neko voli baš takvu kakva jesam i da ne treba da imam nekoga da mi pruži čašu vode, a to sam već čula od mog rođenog brata. To je bilo pre 10 godina, čuli smo se preko Skajpa i od tada sam zahladila odnose prema porodici – priča Nevena. Kako kaže, sva slavlja, rođendane venčanja uredno čestita ali poziv da bude gost u domu svojih najmilijih ne dobija – ama baš nikad. Ono što najviše boli je što majčin grob nikad nije mogla da obiđe. Na majčinoj sahrani nisam bila jer moj otac to nije dozvolio.To me najviše boli, iako je njena duša i dalje sa mnom. Sećanje na nju me održava u životu. A otac? Za njime nisam patila. Jer, znate godine maltretiranja majke, ali i procep na lobanji koji imam kad me jednom udario i bacio o pod ne mogu da zaboravim iako sam njegova krv – govori Nevena.Kako kaže, svesna je da izlečenja za nju nema. Ipak, svaki novi dan počinje sa sećanjem na njenu heroinu, a potom komunikaciju sa ljudima do kojih joj je stalo. Ne mogu da gradim karijeru ako ne mogu sebi da stvorim porodicu i brinem o njoj. Razonodim se uz internet i televiziju, a preko Fejsbuka sam našla prijatelje koje sad smatram svojom familijom, jer me moja ionako odavno ne posećuje. Neki od njih su odvojili vreme od svoje dece, porodice, da bi sa mnom razgovarali. Sa mnogima sam u kontaku, i to mi mnogo znači – zaključuje Nevena.

loading...